Kroz celokupnu ljudsku istoriju, postoji nešto što se ne menja — čovekova želja da razume sebe. Da razume ono unutra. Ono što se ne vidi očima, ali se jasno oseća. Ljudi su taj unutrašnji svet izražavali na različite načine — kroz pesmu, igru, molitvu, tišinu, slikanje, simbole. Jer nekad je ono najdublje u nama teško staviti u reči — ali kroz oblike, boje i simbole, duša nekako lakše progovori. Neki od tih simbola nisu samo ukras. Nisu nacrtani da budu samo lepi. Oni su crta

U ritmu prirode, postoje dani koji ne prolaze samo kao obični datumi, već kao tihe prekretnice – trenuci kada se svet, vidljiv i nevidljiv, pomera i diše drugačijim dahom. To su dani kada Zemlja, u svom večnom plesu oko Sunca, pravi blage, ali duboke zaokrete. Svetlost i tama menjaju svoje uloge, tišina dobija novu dubinu, a mi, iako često nesvesno, osećamo da se nešto u nama usklađuje sa tim drevnim ciklusima. Ti trenuci – solsticiji i ekvinociji – nisu samo astronomski pojm

Merkaba nije samo oblik. Nije ni samo simbol. Ona je kao dah između dva otkucaja srca — nevidljiva, a prisutna. Tiha, a moćna. U tom prostoru između udaha i izdaha, između zemlje i neba, između nas kakvi jesmo i nas kakvi možemo postati — tu živi Merkaba. Njeno ime, koje znači „vozilo svetlosti”, zapravo je poziv. Ne da negde odemo, već da se vratimo — sebi. Svojoj suštini. Svojim zaboravljenim dubinama. Merkaba nas ne vodi daleko, već duboko. U mesto u nama koje je tiho, ali