Hajde da ovu “tešku” naučnu temu prevedemo na jezik koji diše, koji oseća. Da je spustimo iz laboratorija i hladnih tunela CERN-a – pravo u naše srce, u našu prirodnu ljudsku radoznalost. Jer, na kraju i nauka je samo još jedan izraz naše duboke čežnje da razumemo – sebe, život, početak. Oduvek smo gledali u nebo i pitali se: Kako? Zašto? Odakle sve ovo? I možda misliš da su ta pitanja rezervisana za naučnike u belim mantilima, za ljude koji poznaju jednačine koje ne možemo n

Mnogi danas tragaju za promenom. Za osećajem da je život više od obaveza, ciljeva i čekanja „pravog trenutka“. Traže način da se povežu sa nečim dubljim, iskonskim — sa sobom. I negde na tom putu, često se pojavi ideja da mi zapravo možemo da utičemo na svoju stvarnost. Da ono što mislimo, osećamo i verujemo — ima moć da oblikuje naše iskustvo. Ta ideja nije nova. Postoji u drevnim učenjima, modernoj psihologiji, u pričama koje smo slušali kao deca. Ali danas, više nego ikada

Disanje. Nešto što ti je tako blisko, a tako često izvan tvoje pažnje. Ne moraš ga učiti, ne moraš ga se prisećati — ono se dešava, samo, tiho, kao ritam koji te drži ovde. Kao most između tela i duše. Kao tihi svedok da si živa. Ali dah nije samo biološka funkcija. Nije samo razmena kiseonika i ugljen-dioksida. Dah je razgovor — između onoga spolja i onoga unutra. Dah je poruka. Dah je kompas. Jer svaki put kada udahneš — ti primaš. Prostor. Energiju. Život. A svaki put kada